Scroll to Discover
back to top
a

Sinergija

  /  Blog   /  Ima li dobiti od teškog detinjstva?

Kada razmišljate o svom detinjstvu, da li ga se sećate sa osmehom na licu ili to u vama budi neka neprijatna osećanja?

 

Ako ste imali teško detinjstvo sigurno se s vremena na vreme pitate kakav bi vam život bio da je taj period vašeg života bio lepši. Verovatno pomišljate kako vam je to donelo samo neke probleme koje „vučete“ i u odraslom dobu. Hajde da zajedno, oslanjajući se na naučna saznanja i psihoterapijsku praksu, otkrijemo da li teško detinjstvo ostavlja samo negativne psihološke posledice.

 

Detinjstvo predstavlja period kada stičemo svoje prve predstave o svetu oko sebe i one nastaju pod velikim uticajem onoga što nam se dešava u okruženju. Sada zamislite dete koje tokom svog odrastanja nikada nije naišlo na neku pretnju, ništa što bi mu bilo neprijatno, zbunjujuće, napeto, čudno ili uznemirujuće. Baš ništa. Šta biste očekivali od takvog deteta u njegovom odraslom dobu? Ima li nečeg idiličnog u ovako idiličnom detinjstvu?

 

Naravno da ne i jasno je da idilično detinjstvo ne postoji. Svakome od nas su bar neke potrebe povremeno bile uskraćene dok smo bili deca. Na primer, odselio nam se dobar prijatelj ili smo izgubili dragu igračku. Ovi događaji su dovoljno izazovni, ali ne i preplavljujući za detetov kapacitet nošenja sa pretnjom i bilo bi dobro ukoliko preplavljujućih izazova ne bi ni bilo.

 

Međutim, šta se dešava sa razvojem deteta ukoliko je izloženo teškim i preplavljujućim iskustvima kao što su zanemarivanje ili napuštanje od strane roditelja? Važi li za njih čuvena Ničeova izreka „Što te ne ubije samo te čini jačim“? Da li velika patnja jača ili slabi osobu, i da li to uopšte možemo smatrati isključivim „ili/ili“ procesom? 

 

Ova pitanja proističu iz istraživanja fenomena rezilijentnosti, koji podrazumeva sposobnost osobe da funkcioniše na zdrav, prilagođen i integrisan način nakon što doživi neku nesreću, traumu ili pretrpi značajan stres. Osim iz istraživanja, ista pitanja proističu iz psihoterapijskog procesa u radu sa klijentima koji su tokom detinjstva iskusili teške periode. Zbog toga ćemo pokušati na njih da damo odgovor iz oba ugla, ugla nauke i istraživanja i ugla psihoterapijske praske.

 

Šta pokazuju naučna saznanja o funkcionalnim dobitima teškog detinjstva?

Odrastanje svakako ima svoje turbulentne periode, no ipak neka deca odrastaju u kontinuirano nestabilnoj sredini i jedino na šta su navikla su stres i napetost u iščekivanju neke naredne pretnje – siromaštvo, bolest u porodici, zanemarivanje, zlostavljanje. Kako neko može i da pomisli da usled izloženosti ovakvom iskustvu neko može da ima neku dobit za sebe?

 

Koliko god ova pretpostavka zvučala nelogično i u neskladu sa čestim negativnim posledicama rane traume, važno je osvetliti i drugu stranu novčića, koja pokazuje da se kod nekih od njih pojedine veštine mogu razviti upravo iz prolaženja kroz rana teška iskustva.

 

Upoznajte Saru –  Sara  je tokom svog detinjstva umesto u bezbrižnoj igri često provodila vreme tražeći načine da se skloni od svog doma. U njenoj kući su dominirali svađe i nasilje među roditeljima nakon što bi konzumirali veću količinu alkohola zbog čega je Sara provela godine iščekujući i strepeći od nove epizode vikanja među njima. 

 

Kako se osećate dok mislite o Sari i njenom problemu? Da li nešto poput: Kako joj je bilo teško i kako to ničim nije zaslužila?! Pitate li se šta je dalje bilo sa njom, da li je i sama razvila problem sa zavisnošću od alkohola?

 

Zanimljivo je da je Sara razvila izuzetne veštine opservacije dinamike odnosa među ljudima tako da u trenu prepozna šta dve osobe u odnosu zapravo emituju jedna drugoj, da li nešto skrivaju ili ne. Usmerenost na potencijalnu pretnju i njeno rano prepoznavanje su joj omogućavali da se na vreme pripremi za nastupajući haos i nađe sebi sklonište. Iako nažalost, kao devojčica nije imala potpun ugođaj sigurnog detinjstva, ona je tokom tog perioda razvijala osetljivost sopstvene pažnje na suptilne znake konflikta između dvoje ljudi što je kasnije postalo njena istančana i često veoma korisna veština. 

 

Pokazuje se da su deca koja umeju da odlože zadovoljstvo zarad kasnije i veće nagrade rezilijentnija, tj. psihološki jača. Kako bismo vam opisali na šta mislimo objasnićemo vam rezultate poznatog Mančmelou eksperimenta u kom se svakom detetu kaže da sačeka 10 minuta pre nego što pojede jedan Mančmelou keks koji se nalazi ispred njega kako bi kao rezultat strpljenja dobilo dva takva slatkiša. Deca koja mogu da izdrže taj vremenski period samo gledajući u slatkiš da bi dobila duplu porciju su kao odrasla znatno stabilnija u raznim životnim aspektima za razliku od nestrpljive dece.

 

Međutim, da li je to uvek i za svako dete adaptivno ponašanje? Da li je za svakoga najbolji izbor da čeka zarad dugoročne dobiti ili pak, da živi u trenutku, kao prema izreci „uzmi odmah sve što ti život pruža“? 

 

Iz perspektive dece koja odrastaju u neizvesnim okolnostima može se reći da ne greše ako se povedu potonjom logikom jer za njih ponuda ne stoji toliko dugo na stolu zbog pretnje koja je uvek tu negde iza ćoška. Baš kao u Sarinom slučaju.

 

Zbog toga pojedina deca koja su svoje detinjstvo provela u haotičnom okruženju kasnije u odraslom dobu mogu lakše da napuste nepomažuće šablone za prevazilaženje problema, da lakše napuštaju stara i usvajaju nova pravila i izmene svoje prioritete upravo zahvaljujući tome što nemaju unapred isplaniran obrazac po kome bi nešto trebalo da se dešava.

 

U prilog tome pojedine eksperimentalne studije pokazuju da je njihova pažnja fleksibilnija od dece koja su odrasla u stabilnom okruženju u toj meri da će pre primetiti ukoliko je došlo do promene pravila igre u kojoj učestvuju i brže će reagovati na njih u poređenju sa kontrolnom grupom. Navedeni nalazi naglašavaju da teško detinjstvo ne dovodi isključivo do loših psiholoških posledica kao što je opšte poznato, već ponekad kod neke dece može rezultirati i nekim specifičnim dobitima.

 

Šta pokazuje psihoterapijska praksa osoba sa teškim detinjstvom?

Istovremeno, psihoterapijsko iskustvo pokazuje da su pojedine osobe sklone uvidu da su njihove psihološke snage proistekle iz dugotrajnog suočavanja sa teškim problemima na ranom uzrastu.

 

„Ja nikada ne bih razmišljao/la ovako (često pod tim misle slojevito, duboko, zrelo) da se meni to nije desilo!“

Izgovarajući rečenice poput ove, često kroz duboko žaljenje i suze, osobe mogu i same da uvide da su neku veštinu razvile suočavanjem sa nepovoljnim okolnostima u kojima su odrastale.

 

Na primer, neke osobe su jako rano naučile da se pobrinu za sebe (jer niko drugi nije to znao ili umeo), da se pobrinu za druge koji su bolesni ili manje sposobni, da nauče da tolerišu neizvesnost, samoću, bol, odsutnost važne osobe, da se zaštite maštom, igrom, pisanjem ili nekom drugom stvaralačkom veštinom, sportom, hobijem. To su samo neke od veština koje osobe sa teškim detinjstvom mogu da razviju na izuzetnom nivou, a neke od njih ih usavrše i naprave karijeru jer su u tim veštinama najbolji.

 

Možda iza svakog izuzetnog talenta stoji jedan psihološki mehanizam suočavanja sa patnjom, koji je dugo i temeljno građen do nivoa majstorstva. Naravno da niko ne želi da pati kako bi u nečemu postao izuzetan, niti je patnja jasan, direktan put do oslobađanja kreativnog potencijala neke osobe.

 

Međutim, kao što Frankl kaže, ako je patnja neizbežna, onda smo izazvani da i u njoj pronađemo smisao, makar kroz način na koji je proživljavamo. Poneke osobe će tokom prolaska kroz to iskustvo razviti i neku posebnu veštinu koja im može biti korisna i kada se patnja završi.  

 

Kada na psihoterapiji osoba dođe do uvida da je mnogo toga teškog što joj se desilo posledica okolnosti a ne njena krivica, otvara se prostor za preuzimanje odgovornosti za nošenje sa tom patnjom. Mi nismo birali svoje gene, svoju porodicu, mesto rođenja, okruženje i nije naša krivica što smo doživeli neku patnju. Sa druge strane, mi jesmo nosioci svojih doživljaja i svojih osećanja i pozvani smo na hrabrost da sa njima živimo. Zbog toga je upravo sam kontakt sa patnjom, njeno razumevanje i prihvatanje jedna korisna veština koja nam pomaže da pomognemo sebi. 

 

Izvor: 

Bernt K. (2019). Jači ste nego što mislite (Vol. 320). Laguna.

https://www.psychologytoday.com/us/articles/201703/surprising-benefits-those-who-had-tough-childhoods